Мени

• Почетна
• Календар рада за 2024/25.
• Распоред школског звона
• Распоред отворених врата
• Распоред писмених провера
• Јавне набавке
• Такмичења
• Награђени ученици

За осмаке

• Завршни испит - начин полагања
• Упис у средњу школу - број бодова
• Завршни испит - Пробни тестови
• Тестови са завршних испита
• Водич за избор занимања

Наставнички блогови

The Pinki English Club

ФБ страница школе

САНДУЧИЋ ПОВЕРЕЊА

Национална платформа за превенцију насиља

ПРИЈАТЕЉИ ШКОЛЕ

Администрација

Корисничко име:

Шифра:

Бројач посета

Да, било је то марта 2020. године. Тад сам постао свестан својих правих животних потреба, жеља и чежњи, тад сам схватио шта се дешава око мене и мени блиских људи. Тунел, мрачан, хладан и страшан, око мене мрак, а светла нигде, чак и оно мало светлашце које је пре једва трептало, нестало је. Неко се опасно замерио планети Земљи. Све је постало чудно, људи су се понашали неуобичајено, паника и страх владали су на све стране. ,,Шта је то што нас је опколило, стегло и не пушта нас?“, питао сам се и најзад дошао до одговора. То је нешто свемоћно, нешто што има јачу моћ од свих нас заједно, нешто непобедиво, то је незаустављива сила која нас обара из дана у дан и не да нам да је победимо, већ чека да постанемо имуни на ту њену моћ. Дани су се низали, а мени су сви били исти, стално сам радио исте ствари, живот се претворио у поновљање једног истог, и тако до бесвести. Нисам више могао да издржим ту психичку тортуру седме силе над мном. Покушао сам да изађем из тог тунела, и на путу до излаза, склопио сам неке коцкице у глави од којих сам желео да направим мозаик, што сам и остварио, тај мој мозаик је био лепши и од венецијанске Базилике.


 

Седео сам крај прозора своје собе, мој поглед лутао је ка тек процветалим цветовима липе, ка трави која непрестано буја чекајући да је неко покоси, желео сам да видим грају, радост, децу на љуљашци и тобогану, желео сам да осетим љубав, срећу, али узалуд. Ништа нисам могао добити осим хладног и мрачног призора, моја улица постала ми је тотално страна, као да ја не живим ту већ деценију и кусур, асфалт некада недовољан за све нас из комшилука постао је пуст. Све је слутило на неку негативну енергију у том тренутку, страх је био једини мирис који сам могао да осетим, страх људи за своје животе и животе својих породица. Тај мирис допирао је до собе у којој сам боравио, до собе која је у том периоду била моје склониште, место на коме сам ја онај прави ја, то је било моје скровиште од зла и поганости. Био сам разочаран што не могу да се виђам са другарима, да се смејемо и шалимо, да тешимо једни друге топлим, људским загрљајима, да се бодримо и подржавамо међусобно, јер ипак, то је другарство. То је оно што нас ослобађа од негативних мисли и монотоног живота. Време тече све брже и брже, а мој 14. рођендан се приближава миц по миц, полако куца на врата. Тужан сам што не могу да га прославим на начин на какав доликује, тужан сам јер ће ово бити први пут да нисам са мојим пријатељима у неком кафићу, и не прослављамо уз пицу и кока колу, нису мени битни никакви поклони и свакојаке дрангулије које добијем од другара, мени је потребно само једно, а то је да видим све моје људе на једном месту како смо се окупили и уживамо. То је онај тренутак кад помислим да сам најбогатији човек на свету, то је тренутак у коме осећам да могу додирнути облаке. Јавио сам свима да рођендана неће бити и да је ова ситуација учинила своје, али да ћемо се када све то прође окупити у нашем добро познатом кафићу, у башти окићеној кестенима  и боровима. Сви су се растужили, а како и не би, мислили смо да ћемо изаћи после дужег времена, али чудовиште звано Корона нас је предухитрило. Освануло је и то јутро, 27. март, леп дан, сунце је сијало, ветрић је пиркао таман како треба, али није то то. Сви моји укућани су ми честитали рођендан, мама је направила торту, дошли су ми неки рођаци, добио сам разне поклоне које сам у себи прижељкивао, али сам се осећао усамљено што ту нису и моји другари, иако су се сви трудили да се осећам величанствено. Ниједан поклон, па био он најскупљи или не, не може заменити искрене осмехе на лицима теби драгих људи, осећаш се некако посебно, то се не може објаснити. Зачудио сам се, откуд то да ме нико од друштва није назвао да ми честита рођендан, и ако сам неког позвао или је био заузет или се није јавио. Због тог сам био по мало у растројству, јер сам очекивао бар пет позива. Са терасе која гледа на улицу видео сам како неки људи испаљују ватромете и певају. Тада сам помислио : ,, Благо ономе коме су то спремили!“ и постао још више тужан, толико да ми није било ни до чега, цео рођендан ми је пресео. Гледам онај нови телефон, гледа он мене, гледам ја њега, кад бих само могао да заменим тај телефон за прелепу рођенданску журку, размишљао сам у себи. Кад најзад зачу се шкрипа капије, ко ли је сад живо ме занима, мада нећу да устајем, ко год да је, мама или тата ће му отворити. Али нисам имао мира да седим у својој соби и да не видим ко је дошао. Чуо сам маму и тату како причају са неким, на први мах нисам знао са ким. Онда чујем више гласова, и кад сам сишао у двориште, имао сам шта и да видим. Остао сам очаран, почео сам да плачем од среће. Изашао сам, а у дворишту су ме сачекали сви моји другови и другарице, са тортом у рукама, балонима, конфетама, поклонима и ватрометима који су прштлали на све стране. Дошли су у моје двориште са маскама које су им преклиле лица, поштовали смо социјалну дистанцу, све је било у складу са мерама. Али, чак ни непријатне, зелене маске, нису могле да сакрију њихове осмехе, очи су им се зацаклили, баш као и мени, почео сам да лијем крокодилске сузе радоснице. Помислио сам тада : ,, Боже, какве другаре имам, па неће ме ваљда једна корона спречити да се лудо забавимо? Та радост, ти осмеси, слике урезане дубоко у мом срцу, остаће ми заувек у сећању. Корона јесте јача, али смо овог пута ми добили борбу. Из туге у велику срећу, више никад нисам пао у бедак, ово ме је подигло на ноге и дало ми невероватну снагу. Битку смо изгубили, али смо добили рат!


 

Уверио сам се у то што сам стално говорио, а то је да имам другове за цео живот, другове са којима могу да делим и добро и лоше, и да су то људи који су уз мене у сваком тренутку и да су ми неизоставна подршка без које ја не бих био срећан човек. Подржавајте своје пријатеље, будите искрени са њима, дружите се, волите се, јер ово је доказ да никаква корона ни било шта на овом свету не може зауставити пријатељство и дружење. Поносан сам на свој мозаик који сам склопио, у ствари мало је рећи поносан, то је један од мојих највећих животних успеха. Да пишем десет година, не бих могао да напишем колико волим моје другаре и колико ми значе. Право другарство руши све баријере! И можда за десет или петнаест година нас пут одведе на различите стране, и можда и заборавимо једни на друге, ја ћу се сваког 27. марта радо присећати овог најлепшег геста што је ико икад учинио за мене. Будите ту једни за друге, делите срећу са пријатељима, јер подељена срећа два пута је већа!